ЛИЧНОСТ СВ. АПОСТОЛА ПАВЛА
Скоро на сваком богослужењу слушамо читања из Богом надахнутих посланица св. Павла – из његове посланице Римљанима, Коринћанима, Галатима, или из других посланица. Посланице св. ап. Павла хране нас душевно; оне садрже једно неисцрпно благо верских истина и упутстава за хришћански живот.
Св. апостол Павле учио је све: „робове и слободњаке, властодржце и потчињене, људе и жене, родитеље и децу, брачне и инокосне, мудраце и просте људе“ (св. Григорије Богослов). Његове посланице су „небо у својој јасноћи, море са својом дубином – и то море у коме нема ни драгог камења нити пурпура, али зато има једно благо које је неупоредиво боље него све ово… целокупно спасење царства небеског“ (Јован Златоусти).
Посланице светог Павла не можемо одвојити од његове личности, јер она долази до изражаја у целом менталитету ових посланица; то је тако исто као када би кроз њих лично Павле говорио нама.
Св. апостол Павле је био један велики, од Бога изабрани сасуд. У његовом животу било је таквих преокрета који се не могу објаснити природним путем, те стога сви покушаји да се они објасне нити су довели нити воде циљу. Некадашњи неуморни ревнитељ за јеврејско предање (Гал. 1, 14), онај који је седео код ногу Гамалиила (Д. А. 22, 3), сада се клања дубоко пред крстом Христовим пред оним крстом који је „Јеврејима саблазан а Грцима безумље“ (1. Кор. 1, 23); он је сада љубио још само Христа (Гал. 6, 14) и поносио се крстом Христовим (Гал. 6, 14).
Речи које му је Господ упутио када му се јавио пред Дамаском: „Савле, Савле, зашто ме гониш“ (Д. А. 22, 7), пробиле су његово срце и ослепиле су му очи, али су му те речи отвориле његове духовне очи, те сада уместо Савла прогонитеља видимо св. Павла, крштенога и у
име Господа ослобођеног од његових грехова (Д. А. 22, 9).
Није то био магијски преокрет у души будућег великог апостола Христовог. У њему се хармонично сједињује натприродно са природним, а да при томе није било абсорбовања.
Св. Павле тежио је свом својом снагом оправдању, он је тражио спаса својој разореној души, он вапије у најдубљој жалости: „Ја несрећни човјек, ко ће ме избавити од тијела смрти ове“ (Рим. 7, 24). Господ му је на чудесан начин показао ово спасење. Он Му је открио свога љубљеног сина (Гал. 1,16). Он му скиде копрену са очију његових, која је била не само на његовим очима него и на очима свих Јевреја када би читали Стари завет (2. Кор. 3, 14).
Чудесан знак Божије милости показао се на Савлу, који је постао велики апостол Павле. Св. Павле није никада заборавио своје чудесно обраћање Христу, оно је испуњавало цео његов живот, оно је било такорећи животни нерв његове душе. „Господ ми се јавио, тако је говорио, мени који сам недоношче“,, тј. као једном који није достојан ни човеком да се назове, јер је то ознака за превремено рођеног човека. „Јер сам ја најмлађи међу апостолима који нијесам достојан назвати се апостолом, јер гоних цркву Божју. Али по благодати Божјој јесам што јесам“ (1. Кор. 15, 8-10).
„Истинита је ријеч и свакога примања достојна, да Христос Исус дође на свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја. Али тога ради ја бих помилован да на мени првом покаже све трпљење Исус Христос за углед онима који му хоће вјеровати за живот вјечни (1. Тим. 1, 15-16). „Ја, говорио је Павле, постадох слуга по дару благодати Божије, која ми је дата по чињењу силе његове. Мени најмањему од свију светијех, даде се ова благодат да објавим међу незнабожцима неисказано богатство Христово” (Еф. 3, 78).
Св. Павле је без прекида објављивао неисказано богатство Христовог јеванђеља, његову душу испуњавала је надчовечанска снага. Када му се својевремено јавио Господ, он га је храбрио и тешио и наредио: „говори и да не ућутиш” (Д. А. 18, 9). И Павле је говорио, није ћутао, он је говорио пред царевима И високим државним чиновницима, пред мудрацима и незналицама, пред Јеврејима и пред Грцима. Он је сам доказивао да је радио више него други апостоли: „Али не ја, додаје он, него благодат Божија која је са мном“ (1. Кор. 15, 10).
Али колико патње и беде је морао Павле да поднесе за ствар Христову! Може се рећи да су трпљења била неизбројива „Сваки дан умирем“, пише апостол. (1. Кор 15, 31). „Бог нас апостоле најстражње постави као оне који су на смрт осуђени… До овога часа и гладујемо и трпимо жеђ и голотињу и муке и потуцамо се“ (1. Кор. 4, 9, 11). На једном месту својих посланица апостол врло исцрпно набраја своје патње којима је био изложен за време свога мисионарског рада.
„Ја, тако је он говорио, више сам се трудио, више сам боја поднео, више пута сам био у тамници, много пута сам долазио до страха смртнога. Од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац. Три пута сам био шибан, једном су камење бацали на ме, три пута се лађа са мном разбијала, ноћ и дан провео сам у дубини морској. Много пута сам путовао, био сам у страху на водама, у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом. У труду и послу у многом неспавању, у гладовању и жеђи, у многом пошћењу, у зими и голотињи” (2. Кор. 11, 23-27). Заиста једна надчовечанска енергија!
У Ефесу је св. Павле чак једном био одабран за борбу са дивљим зверима у арени (1. Кор. 15, 32); а један други пут био је у једној корпи спуштен низ прозор, јер је са мо тако могао да умакне својим гониоцима (2. Кор. 11, 32). Међутим, не треба заборавити да св. Павле није био снажан и да није био угледног стаса (Гал. 4, 13), у правом смислу речи био је земљани сасуд (2. Кор. 4, 7), који својим непријатељима није могао да послужи чак ни као предмет изругивања, премда су се они свим силама трудили да срозају његов апостолски ауторитет у очима верника.
Свети апостол говори сам „…даде ми се жалац у месо, анѣео сотонин“ како би му учинио услугу да се сам не би имао чиме поносити (2. Кор. 12, 7). Постоји много различитих мишљења у вези са питањем, шта је био тај „жалац у месу“, који је био дат св. Павлу. Највероватније је да се овде радило о једној физичкој болести, о физичким тегобама које је апостол морао да издржи и да су му те тегобе биле сметња за време проповеди. Али у том слабом телу живео је џиновски дух; снага Божја достигла је своје савршенство у слабости, говори сам апостол (2. Кор. 12, 9).
Павле је био „у труди и послу у многом неспавању“ (2. Кор. 11, 27). Средства за живот за време свог јеванђелског рада највећим делом зарађивао је он радом својих сопствених руку. Иако је он по сопственим речима имао право на материјално обезбеђење од стране оних којима је проповедао, јер „тако и Господ заповједа да они који јеванђеље проповиједају од јеванђеља живе“ (1. Кор. 9, 14), ипак он већином то право није користио да не би дао повода било каквој љутњи; он није хтео да шкоди своме послу, који је далеко од сваког дохотка и било какве профити. „Јер памтите, браћо, пише апостол, труд наш и посао: јер дан и ноћ радећи да не досадимо ниједном од вас проповиједаемо вам јеванђеље Божје“ (1. Сол. 2, 9) „Нити забадава хљеб једосмо у кога, него у труду и у послу дан и ноћ радећи да не будемо на досаду никоме од вас“ (2. Сол. 3, 8). „Или гријех учиних понижујући себе да се ви повисите? Јер вам забадава Божије јеванђеље проповиједах. Од другијех цркава опет узевши плату за служење вама и дошавши к вама и бивши у сиротињи, не досадих никоме. Јер моју сиротињу потпунише браћа која дођоше из Маћедоније и у свему без досаде вама себе држах и држаћу“ (2. Кор. 11, 7-9). „Не знате ли да они који чине свету службу од светиње се хране?“ (1. Кор. 9, 13). Али као што видимо, апостол скоро увек одустаје од тога права.
Средства за живот св. Павле је обезбеђивао израдом шатора, тј. он је израђивао покретне шаторе од грубог сукна, коже или платна, шаторе које су употребљавали војници, морнари, пастири и путници; то је био занат који је он изучио у детињству, јер је код Јевреја постојао обичај да им деца изуче безусловно било који занат. Један познати рабин је рекао, да ако његов син не изучи какав било занат, значи васпитати га за разбојника.
Без обзира на велике недаће и трпљења, св. Павле није никада ласкао људима, нити се подвргавао њиховој вољи; његове речи биле су увек недвосмислене (2. Кор. 1, 17). „Зар ја сада људе наговарам или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих ја још људима угађао, онда не бих био слуга Христа“ (Гал. 1, 10). Св. апостол је проповедао искрено „као из Бога, пред Богом у Христу“ (2. Кор. 2, 17).
Он је неизмерно волео своје вернике, своју духовну децу; нежан је био у опхођењу са њима, он се чак може упоредити са дадиљом (1. Сол. 2, 7). Свакога је молио, заклињао и наговарао да живи достојно (1. Сол. 2, 12); он је био спреман да се жртвује за вернике. Никада он у односу према њима није био надмен, већ их је обрадовао посебном радошћу (2. Кор. 1, 24). Међутим, св. Павле умео је тамо где то беше потребно да верне пресретне и са „прутом“ уместо духом љубави и кротости (1. Кор. 4, 21). Он је био безгранично кротак, са пуно љубави опраштао је тамо где би био лично увређе и где су га неправедно оптуживали загрижени непријатељи да је неискрен, интригант, ласкавац и да се поводи „по телу“ (2. Кор. 2, 17, 4, 2).
Али св. Павле се није уздржавао од строгости тамо где је Христова истина била нападана, јер тада је био спреман да казни сваку непокорност и сваки бунт (2. Кор. 10, 6), сваку надменост која би се бунила против премудрости Божије (2. Кор. 10, 4, 5). У таквим моментима подсећа нас св. Павле на старозаветног пророка Илију из Тизбе.
Према слабима у вери, св. Павле је био увиђаван, па је и нас учио да и ми сами увек будемо попустљиви.
Павле је био према свима благонаклон, увек је био спреман да закону чини уступке, ако би добио утисак да такво признање није од битне важности за саму суштину ствари.
„Јеврејима сам био као Јеврејин, да бих Јевреје задобио“, тако пише он, тј. он је поштовао прописе њиховог закона, њихову национално историјску традицију, њихове спољашње обичаје, који су за хришћанство сада били изгубили сваку снагу. „Онима који су под законом био сам као под законом, да придобијем оне који су под законом“, говори Павле. Онима који су без закона био сам као без закона, премда нијесам Богу без закона, него сам у закону Христову да придобијем оне који су без закона“, а то значи да је незнабошцима чинио законска признања, која нису имала никаквог значаја за религију духа и слободе.
У својој проповеди, којом се њима обраћао, употребљавао је лек који је одговарао њиховој болести, као последици њиховог посебног схватања живота и њиховог посебног начина живота, па је у синагоги проповедао друкчије него на Аеропагу (Д. А. 17, 22).
„Слабим сам био као слаб“ – он је поштовао њихова недиференцирана схватања о Царству Божјем, о јелу, пићу и давању значаја појединим данима (Рим. 14, 1; 1. Кор. 8, 7), „да бих придобио слабе“. Он хришћанству није постављао никакве захтеве који пред Богом не би били оправдани (Рим. 14, 14-17; 1. Kop. 8, 8).
„Свима сам био све“ тако закључује св. Павле. Он се преносио у њихов положај, те је делао сагласно са оним што је потребно и у име Христове љубави „да би макар неке спасао“ (1. Кор. 9, 20-22). Он је призивао јеванђељу истовремено и једне и друге, јер је кроз све то желео да спасе већину“ (1. Кор. 9, 19).
„Јеврејима био сам као Јеврејин”, вели св. Павле. Али ни од кога није апостол морао да претрпи толико невоље као што је претрпео од својих земљака, који, тако говори он, „убише и Господа Исуса и пророке његове и који нас истјераше и Богу не угодише и који се свијем људима противе“ (1. Сол. 2, 15). И заиста „и непријатељу човјеку постаће домашњи његови“ (Мат. 10, 36). Јевреји су се стално бунили против Павла, свуда су га прогонили својим интригама, па су не једном хушкали на њега и незнабожачко становништво (Д. А. 13, 10; 14, 5; 17, 5), оптужили су га пред краљем и пред ондашњим властодршцима (Д. А. 18, 12; 21, 27; 24, 1; 25, 1).
Они су га пратили буквално као сенка. Не једном би га Јевреји буквално раскомадали да га римски властодршци нису ставили под своју заштиту (Д. А. 21, 27). Међутим, и поред тога Павле је безгранично волео свој народ, он се бринуо за његово спасење, објављивао увек јеванђелску реч спасења прво у синагоги, па тек потом, ако би се они успротивили тој проповеди и хулили на Бога, проповедао је незнабошцима (Д. А. 18, 4). Да је било могуће привести Израиљ спасењу путем изванредних жртава и одрицања за славу Христову, онда би апостол – по својим сопственим речима – пристао на све жртве (Рим. 9, 3). А та велика љубав апостола према своме народу није била магловита, апстрактна, необавезна, неодређена, већ је то била истинска усмеравајућа љубав, као што се по природи ствари увек прво полаже нада у онога који нам је близак. А онај коме је та љубав најпотребнија, то је за нас наш најнепосреднији ближњи.
Св. Павле је увек тежио миру и јединству. Јако га клеветају они који кажу да је био у завади са апостолима из обрезања. То су исте оне клевете које су некада ширили Јевреји, непријатељи апостолови.
Кад је св. Павле једном оптуживао апостола Петра, то није било из разлога било какве нелојалности, него је то било у име истине Христове, од које је ап. Петар понекад одступао – није одступао у учењу већ пракси. У почетку је Петар јео заједно са незнабошцима, али касније „устручаваше се и одвајаше, јер се стидео од јудеохришћана“ (Гал. 2, 11).
Када св. Павле, према својим речима, није хтео да гради на туђем тлу (Рим. 15, 20), то никако не значи да је туђе тло сматрао неподесним, већ је он тако поступао са циљем још веће пропаганде јеванђеља, јер проповедати треба тамо где оно још није било познато (Рим. 15, 20).
Св. Павле није никада умањивао ауторитет осталим апостолима (а управо сада се све више покушава доказивати супротно), већ је само у односу на непријатеље бранио своје апостолско достојанство, као слуга и очевидац Господа (Гал. 2, 11; 1. Кор. 9, 11; 2. Кор. 11, 5).
У спољњем животу св. Павла није било ничега што би га издвајало од осталих апостола. Он пише о самом себи „е да ли немамо власти сестру жену водити као и остали апостоли и браћа Господња и Кифа, или једино ја и Варнава немамо власти ово чинити“ (1. Кор. 9, 5, 6). Св. Павле је обезбеђивао свој живот, као што смо раније напоменули, радом својих руку.
Он је радио дању и ноћу. У свом великом мисионарском раду њему нису помагале побожне хришћанске жене, са њима он није делио посао и борбу, као што су то чинили остали апостоли и браћа Господа. У томе је он жртвујући себе био сличан Господу (Лука 8, 3). Св. апостола нису пратиле свете аскетске жене. Када се једном у Галатији разболео, био би потпуно немоћан, да хришћани из Галатије нису учествовали у његовим тегобама (Гал. 4, 15, 16). За разлику од осталих апостола, изузев апостола Јована, св. ап. Павле није био жењен (Теодорит, тумачење 1. Кор. 7, 8). Велики јеванђелист незнабожаца улагао је надчовечанску снагу која је имала своју базу искључиво у снази, у благодати Божјој (1. Кор. 15, 20). „Ми, тако је говорио он, у свему имамо невоље, али нам се не досађује, збуњени смо, али не губимо нада, прогоне нас, али нијесмо остављени, обаљују нас, али не гинемо“ (2. Кор. 4, 8-9). Као незнани и познати, као они који умиру и ево смо живи, као накажени, а не уморени. Као жалосни, а који се једнако веселе, као сиромашни, а који многе обогаћују, као они који ништа немају, а све имају“ (2. Кор. 6, 9, 10).
Ништа не може св. Павла да одвоји од Бога и његове љубави према њему (Рим. 8, 38, 39). Он беше јак и на речима и на делу, па је одговорио својим непријатељима који су га оптуживали да је у својим посланицама строг и енергичан, али да је у личном наступу слаб, а његова реч без ефекта (2. Кор. 10, 11): „да какви смо у ријечи по посланицама кад нијесмо код вас, такви смо и у дјелу кад смо ту“ (2. Кор. 10, 11).
И коначно непријатељима, који су му стално подметали, успело је да постигну свој циљ. Захваљујући њиховим интригама, он је био ухапшен и затворен, прво у Кесарији а потом у Риму, па је тако морао да многе године проведе у сужањству, лишен сваке слободе проповедања јеванђеља, окружен само својим пријатељима, који су га повремено напуштали ради проповедања јеванђеља. Морао је бранити себе и своје дело, доказујући своју невиност. Издржао је све невоље и напоре. Велики сужањ Господа – у оковима за дело Господа (Еф. 3, 1; 4, 6)!
Велики слуга Христов који се сам жртвовао за истину Христову! Св. Јован Златоуст не налази довољно речи да достојно опише окове св. апостола. „Ништа нема часнијега, рекао је он, од окова који се носе због Христа, од ланаца којима су ове св. руке биле оковане… Те оковане руке Павлове изгледале су његовим ученицима сјајније од сваког новца, од сваке царске круне. Јер ни дијадема обложена драгим камењем не светли тако на глави као гвоздени ланац Христа ради… Ништа га не чини срећнијим од тих окова… Нема ништа боље него претрпети зло Христа ради. Мени Павле није драгоцен зато што се налази у рају, већ стога што је био бачен у тамницу. Мени он није драгоцен зато што је чуо неисказане гласове, већ стога што је био везан у оковима. Није ми драг зато што се нашао у трећем небу, већ напротив – због његових окова. То је велика част, то је велика слава од које нема ништа што би било веће… Руке Павлове нису биле вредније поштовања ни онда када су својевремено у Листри поставиле на ноге јагње и када су му даровале способност ходања, дакле биле су достојне веће хвале онда када су биле оковане (Д. А. 14). Да сам био савременик Павлов, ја бих целивао те окове и чувао их као зеницу ока. Целу посланицу Филипљанима, која је била писана за време тамновања у Риму, прожима од почетка до краја охрабрење: „радујте се у Господу“ (3, 1); „радујте се увек у Господу и опет вам кажем – радујте се (4, 4). И сам апостол се радовао, без обзира на све патње и није се бојао смрти (1, 18). Преклињао је хришћане само за једно: „само живите као што се пристоји јеванђељу Христову да вас видим кад дођем, или ако вам не дођем да чујем за вас, да стојите у једном духу и једнодушно се борите за вјеру јеванђеља“ (Еф. 1, 27).
То је глас правог учитеља, који друге води спасењу, а мање се брине о себи, о својој удобности, за своје личне потребе. Ја сам кадар да живим у беди, говорио је апостол, а могу да живим и у изобиљу, јер се ја навикох бити довољан онијем у чему сам. Знам се и понизити, знам и изобиловати; у свему и свакојако навикох и сит бити и гладовати и изобиловати и немати. Све могу у Исусу Христу који ми моћ даје“ (Фил. 4, 12. 13).
Дело Господа Павле брани уз сваку смелост, те позива и друге хришћане да тако чине (Фил. 1, 14, ср. 2. Тим. 4, 16-17). Кроз ове његове речи одјекује позив на најбезграничнију храброст, на неустрашиву борбу за веру: „ако и жртвован будем на жртву и службу вјере ваше, радујем се и радујем се с вама свима“ (Фил. 2, 17).
Апостол одустаје од сваке предности и од сваког права које би се могло остварити из његовог рођења или образовања, јер све сматра за „трице“ само да „Христа добије“, да би био једно с њим да би у њему добио правду од вере уместо правде путем закона, која се не може постићи (Фил. 3, 4-10). Ко би могао бити више поштован од Павла за свој живот и за своја дела?
Међутим, он себе самога не сматра савршеним, као један од оних који је постигао свој циљ као хришћанин. „Не као да већ достигох или се већ саврших, него тјерам не бих ли достигао као што ме достиже Христос Исус. Браћо, ја још не мислим да сам достигао; једно пак велим што је остраг заборављам, а за онијем што је напријед сежем се. И трчим к биљези, к дару горњега звања Божијега у Христу Исусу (Фил. 3, 12-14). Још раније писао је он: „Него морим тијело своје и трудим да како сам другима проповиједајући избачен не будем“ (1. Кор. 9, 27).
Из тамнице св. Павла није се чуло ни роптање ни оптужба, није било никакве депресије. Узвишена, права хришћанска храброст и стрпљење. Оно што га је у његовим мукама и невољама тешило била је вера у бесмртност и ускрснуће. Када не би било ускренућа мртвих, онда наш живот не би имао никаквог смисла (1. Кор. 15, 14), јер би од свега остало још једино „дај да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети“ (1. Кор. 15, 32).
У своме деловању апостол је имао пред очима не оно што је видљиво, већ оно невидљиво, јер видљиво подлеже времену, док је невидљиво вечно (2. Кор. 4, 18). Као онај који увек умире за дело Господа, он је био прожет мишљу да ће васкрсли Господ и нас ускрснути (2. Кор. 4, 14), као и да ће живот Христов бити и нашем телу откривен (2. Кор. 4, 10).
У патњама праведнога апостола, можемо уочити најбољи доказ о томе, да ће доћи до праведног суда Божјег на коме ће понижени бити утешени, а угњетачи сами претрпети Муке (2. Кор. 1, 4-7).
У једном писму писаном из сужањства своме љубљеном ученику Тимотеју пише св. Павле: „Ја се већ жртвујем и време мога одласка наста. Добар рат ратовах, трку сврших, вјеру сачувах. Даље, дакле, мени је припремљен вијенац правде, који ће ми дати Господ у дан онај, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују његову доласку“. (2. Тим. 4, 6-8). Ова бесмртна реч је као победна песма великог апостола, који је између 64-67. после Христа у Риму био мачем погубљен.
Пошто је личност св. Павла неисцрпна и по својој дубини необична, указаћемо овде само на неке тачке: „Ја вас преклињем“, говорио је апостол, угледајте се на мене као и ја на Христа (1. Кор. 4, 16 и 11,1). „Ми не смемо само да се дивимо овом апостолу, већ треба и да се угледамо на њега“, јер је Павле имао исту природу као и ми, он је имао све оно што и ми имамо (св. Јован Златоуст). Ми треба да се угледамо на св. Павла што се тиче његовог ревновања и његове љубави према Христу, његовог самоодрицања, његове дуготрпељивости и стрпљења. А да ли би он данас дошао нама са прутом или духом благости? Он је долазио увек у духу благости, па би нас и данас молио, опомињао, преклињао да живимо достојни Бога и да истрајемо у јединству: „одстраните од себе сваког брата који живи неуредно“ (2. Сол. 3, 6), радите и својим радом зарађујте свој хлеб (2. Сол. 3, 12).
Св. Павле учио је увек сходно налогу Исуса Христа „будите милосрдни према сиромашнима, дарежљиви, помажите слабе, јер је „блаженије давати него узимати“ (Д. А. 20, 35). „Сваки по вољи својега срца, а не са жалошћу или од невоље, јер Бог љуби онога који драговољно даје“ (2. Кор. 9, 7); сувишак једнога нека покрије недостатак другога (2. Кор. 8, 14, 15). Св. Павле нас учи апостолском пропису да је увек и у свако време потребно: „Пазите, стојте у вјери, мушки се држите“ (1. Кор. 16, 13) и не падајте у малодушност; „радујте се, савршујте се, утјешавајте се“ не хајући на земаљска трпљења, „једнако мислите, мир имајте и Бог љубави и мира биће с вама” (2. Кор. 13, 11).
Епископ Владимир, ректор Московске Духовне академије
(Објавено во: „Гласник“, број 7, јули 1975)
Source: https://blagovesti.wordpress.com/2025/01/09/%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D1%81%D0%B2-%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B0/
