Адам, таткото на вселената, во рајот ја спознавал сладоста на љубовта Божја. Поради тоа, кога бил изгонет од рајот, силно страдал и многу плачел, бидејќи бил лишен од љубовта Божја. Во неговата душа одекнувала мислата: „Го нажалив Бога, Кого толку многу Го сакам”. Не тагувал Адам толку многу за рајот и неговата убавина, колку што за загубената љубов Божја,
Source: https://preminportal.com.mk/duhovnost/duhoven-azbuchnik/20061-arhimandrid-sofronij-adamoviot-plach