КРСТ ХРИСТОВ
„Кад Ја будем подигнут од земље, све ћу привући Себи.“
(Јов. ХІІ. 32)
Као проповедник Своје Божанске науке Господ Исус Христос је стално имао великог успеха у Еврејској земљи. Описујући Његову делатност, еванђеља на свакој страни спомињу о томе. „За њим иђаше народа много, пише се у еванђељима; скупљаху се око Њега људи многи, хиљаде народа; народ належе к Њему, народ га тражаше; сав се народ чуђаше науци Његовој; сви га хваљаху“, чак „хтеше да дођу, да Га ухвате и да га учине царем“. И све је то било не само од стране његових сународника из Палестине, него и од стране незнабожаца из Идумее (на југу), и преко Јордана (на истоку) и од Тира и Сидона (на северу од Палестине). Чак и до Грчке је дошао глас о Његовој науци и чудесима.
Тај Свој успех Господ није високо ценио. „Исус не вјероваше сем Себе, јер их све знадјаше“, вели Св. Јован. О тренутку највећег триумфа Христовог на земљи тај исти Св. Јован пише: „народ Га среће за то, што Он Лазара изазва из гроба, јер чуше, да Он учини ово чудо“. Дакле и Св. Јован је сматрао успех Христов као површан и плитак. Стварност је довољно показала у колико је имао право Св. Јован, а и Сам Господ Исус. Призор се, који је стварност приредила на крају Христовог живота, чак и баца у очи контрастом својих чинова. Видимо, да у недељу сав безбројан народ (на Пасху се сакупљало у Јерусалиму до два милијона поклоника) срета Господа, прати Њега, поздравља Га узвицима, који личише само у аревима, и као да не налази начина, којим би могао изразити своју радост, што Га види, своје усхићење, своју оданост, кроз шест дана пак тај исти народ тражи ослобођење једног злочинца у место Христа, равнодушно посматра идење Христово под теретом крста и
Његово распеће, па чак се и руга Њему.
Не можемо да се не зачудимо, у каквој се мери не слаже, у погледу успеха, почетак рада нашег Спаситеља и крај истог. Али, ако одемо неколико корака даље у историју хришћанства, морамо се још у вишем степену зачудити контрасту, који постоји, у погледу тог истог успеха, између делатности Христове и исте његових апостола после његове смрти и васкресења. Само замислите: Личност је Господња била чаробна; Сам он био пуно оваплоћење онога, шта је проповедао. Ипак његова наука није пуштала дубоког корена у срца слушаоца, била је саблажњива чак и самим његовим ученицима, наилазила на неверовање његове браће и неразумевање његових апостола онако, да су га у критичном моменту сви напустили. Међутим, после смрти и васкресења Христовог, та иста наука добија беспримерну моћ над душама не само св. апостола, већ и над душама најслабијих њених следбеника, – најслабијих у погледу пола, узраста и карактера, чинећи их спремне и одлучне на све: да се остави имање, да се напусти родбина, да се промени начин живота, да се поднесу све незгоде новог начина живота, да се претрпе гонења, хапшења, муке и сама смрт. Најмање тако се прича о првим хришћанима у делима Св. Апостола, па још се изразитије о томе прича у житијама Св. Мученика првих векова. И ми немамо права тим сведочанствима, да не верујемо.
Да ли је био овакав контраст загонетан за Оснивача Хришћанства? Преврат у судбини хришћанства не само није био неочекиван за његовог покретача, већ је био од њега предвиђен, и не само предвиђен, већ и пророчански предречен са извођењем на видело и узрока његовог. У тренутку, кад су неки Јелини дошли код апостола и потражили да виде Исуса, апостоли пак доставили то Своме Учитељу, – у том се тренутку у Његовим умним очима одједном нарисала слика будуће славе хришћанства, те је Он прославио Свога небесног Оца и рекао: „кад Ја будем подигнут од земље, све ћу привући к Себи“. Коментаришући ове речи, Св. Јован додаје: „а ово говораше, да покаже, каквом ће смрти умрети“. Дакле, у мисли Господа Исуса, то значи, и у самој ствари, сав се успех Његове науке налазио у Његовој смрти, па и не просто смрти, већ баш смрти на крсту. У мисли Господа Исуса, то значи, и у самој ствари, духовни центар хришћанства, његово оваплоћење, његов најизразитији знак и, заједно с тим, кључ његовог успеха у свету био је – крст. И ова се мисао после Христа, неоспорно ризвија и у апостолским писмима и у творевинама св. отаца и учитеља Цркве. У наше пак доба о њој сведочи сва спољашња страна наше вере. Такав је значај крста у хришћанству.
О овоме значају крста у хришћанству никад није излишно да се спомиње, а камо ли у доба црквене године, кад се у част и славу животворећег крста и нарочити празник приређује. Стога нека се дозволи, да ce понове опћепознате, али често пута заборављене мисли о томе, у каквом својству крст игра оваку улогу у хришћанству и на какав начин осигурава његов успех.
Хришћанство је моћно не с једне стране, не у једном погледу. На пример, хришћанство је врло јако својом моралном науком. Ни једна се од осталих вера ни издалека не приближује, у овоме погледу ка хришћанству. Само се у једном хришћанству налази целокупна истина, која обухвата све могуће степене човечије културе; о којој се смело може тврдити, да никакав развитак ума или карактера није у стању да њу надмаши или надвиси. Морал хришћански је чист и потпуно слободан од сваке мешавине, која проистиче од умствене или моралне слабости човека. Хришћанска морал је подупрт аукторитетом свога Законодавца, који говори тоном, у којем се чује не само сила казнити, већ и сила потпомогнути у остварењу моралног идеала. Али се у овоме не налази главна моћ хришћанства, јер је хришћански морал дат од тренутка, кад је Господ отворио своја света уста да говори грешном човечанству. Ипак она нису могла спречити да се Велики Учитељ ухапси и казни смрћу, а да су га Његови ученици малодушно напустили. Није, дакле, у моралу главна моћ хришћанства.
Јако је хришћанство и својом философијом, својим узвишеним појмовима о Богу, човеку и свету и њиховим узајамним одношајима. Теориски део хришћанске науке тако је органски развијен и систематски саграђен, да се ни једна философска система не може с њим упоредити. Али философија је доступачна само ограниченом броју људи с јако развијеним интелектом. Осим тога обрађивање теориске стране хришћанске науке има свој почетак, у главноме, после светске победе хришћанства. Дакле, и у хришћанској философији није главна моћ хришћанства.
Нама остаје још једна страна хришћанске науке, у којој можемо потражити објашњење њеног утицаја и успеха у свету. Страна је, коју имамо у виду, најглавнија у свима верама. То је та страна, са којом се вера обраћа човекову срцу. Да се и ова страна прегледа.
Срце је најмоћније од свију страна човекове духовне природе. Оно је главна опружина, која покреће људски род. Правац, у којом ради ова опружина, јесте срећа. Човеково срце тежи срећи, тражи срећу, хоће, по сваку цену, постићи срећу. Око тога се све окреће у човечијем животу, на то је све уперено, да не погрешимо, кад кажемо, да и вера за човека има интереса, у главноме, с ове стране. Али се под тешким околностима остварује овде, на земљи, овај задатак постићи срећу. Изгледа, да земља и услови живота на њој нису, ни у најмању руку, повољни за то. Песимисти – филозофи иначе су се постарали, да насликају човечји живот у правцу његове повољности више за муке, но за срећу. Али не треба да тражимо помоћи од ових стручњака у проналажењу зла. Довољна нам је и стварност, која је свакодневно пред очима свију, да добијемо жалостан појам о животу. Свакодневно се види, како се с плачем једи човек и с муком умире, дакле с болом и почиње и завршава свој живот. Свакодневно из овог искуства видимо, да у садржини живота, као један неизбежан саставак улази зло: болести, недаће, неприлике, неуспеси, незгоде, разочарања, губитак, оних који су нам драги, обмана, издајство, превара. О екстраординарним потресима, који се пак јављају на сваком кораку, да се и не говори. Да се не говори и о томе, што се само једино мисли о неизбежној смрти довољно је да умањи сва доступачна нам задовољства и да отрује сав наш живот.
У виду овог је, сигурно, Св. Псалмиста и Цар, који лично није имао на што да се пожали, назвао живот човеков „долином плача“. И ово је, без сумње, нагнало једног црквеног писца из првих векова, да учини претпоставку, да је земља казнени завод, куда шаљу грешне духове за испаштање грехова. У осталом, није сво зло у горе поменутом. Има читава једна област духовног живота, која је по своме постанку, и ако не по садржини, независна од спољашњег света, а то је област моралног осећања. Бескрајно уздижући нас над царством животињским, ово се осећање практички јавља као нови извор мука. Оно нам даје разумети, да постоји морални закон, закон свеобћи и необходни, и да смо обавезни, да га испунимо. Али заједно с тим оно нас упозорава, да смо далеко од испунења тога закона, и не само упозорава, већ и прокорева, и не само прекорева, него и мучи том нестрпљивом муком, која се зове грижа, због тога, сигурно што унутрашност наше душе у овој муци и пати, као кад би је черупао један звер. Један, два, де сет пута преживљујемо, овакво осећање даје у резултанти осећање опште кривице пред Оним, који налаже нам ланце свога закона, светог и савршеног (да боме!) и који знамо, да треба да испунимо, али који ипак не испуњавамо. Терет те кривице носи сваки у својој души. Дејство је његово невидљиво и споро, али, због своје истрајности, тако тешко, да се с пуним правом пита, да није оно надмашно према свакоме из појединачних свирепих испада наше савести.
Ето у оваквим приликама хоће да се гради човекова срећа, у коме се грађењу вера спрема, да човеку потпомогне. Ако је тако, види се, да је њен први задатак пружити руку помоћи напаћеном човеку, положити балсам на његове ране, утишати јек његових болова. И збиља, то и ради, унапред свега, како може, свака вера. Свака је вера у суштини покушај, да се разреши питање о злу, проба да се исцеле ране, које зло задаје, и опит, да се пронађе искупљење кривице, под теретом које сав свет стење. Али нису никако били плодни ти покушаји и пробе од стране незнабожачких вера. Узалуд су се гомилале жртве мењали начини њиховог приношења и предмете, који су се приносили. Није се налазило достојних жртава, којих би се цена упоредила са величином светске кривице, којих би важност претегла тежину зла, које притискује људски род. Ни једна вера није доносила озбиљног лека злу. Крај је тих покушаја код грчко-римског света био или апатија или очајање. У лицу својих најсилнијих представника род је људски, дакле, отказао, да то питање реши.
Кад је до тога дошло; кад се свет убедио, да није у стању сам себи да помогне; онда је свануло видело Хришћанства, које је донело са собом лек за све муке и болове човечанства. Вест о томе леку разнета је преко апостола по целоме свету. С неверовањем и више, него с неверовањем срео је свет нову проповед. И имао је право на то, јер се у проповеди говорило о предмету, који је био за сувременике страшнији, но што су за нас данас вешала, о оруђу страшне муке и казне. Али су се нашли људи који су прешли преко необичне и одбијајуће спољашности и удубили се у смисао речи. Онда је одједном дахнуо на њих чист ваздух мира и слободе. Јер се нашло да то оруђе казне јесте оруђе нашег спасења од сваковрсног зла, јесте жртвеник на коме се принео у жртву Богу за грехове људске сам Син Божији, на коме је дат откуп за људску кривицу, који потпуно задовољава правду и још надмашује кривицу. Нашло се да је то оруђе, уз припомоћ којег је развален плот, који је растављао Бога и човека, и добијено измирење између њих. И одмах је осетио, тај који је то разумео, да више нема јарма на његовом врату, да се глава може слободно подигнути и очи могу без страха погледати на небо.
И заједно се с тим осетило, да се у душу улива некакав целителни балсам за муке и болове овог живота, јер се са крста зачуо глас Божанског Страдаоца. Једноме је тај глас говорио: „Видим да ти чама гуши душу. Охрабри се! Ја сам са тобом. Знам шта је чама. Гледај још није се крвави зној исушио на Моме челу. Ја узимам у твоме болу потпуно саучешће“. Другоме је тај глас казивао: „Видим, да болујеш. Претрпи свој бол заједно са Мном. Пази: мишице мојих рамена прекинуте су од тегобе Мога тела и саставци су исчашени, сав сам укочен од нетрпљивог бола“. Трећему наглашава: „Видим да си остављен од другова и пријатеља. Ето сам и ја исто. Да поделимо патњу“. Свакоме је била реч према његовој муци и тегоби. И од тога гласа ништавни су се налазили сви болови и муке човечијег живота упоређени са великим душевним и телесним мукама невиног божанског страдаоца. И лако се осећало на души; и запаљивала се вера, да овај живот није празна и бесмислена пажња, него је, уз примоћ оног, који охрабљава, сигуран, и ако трновит, пут у вечне куће. И могуће је постајало, да људи, с циљом, да се тај пут осигура, не бегају од мука, већ иду на муке и то с насмејаним и радосним лицима.
Сила хришћанства и објашнење неговог успеха налази се у тој страни хришћанске науке са којој се оно обраћа напаћеном човечијем срцу. Напаћеном човечијем срцу се оно обраћа са часним и животворећим Крстом Господњим, у коме се налази лек за духовне и телесне болове човечанства. Часни и животворећи Крст Господни јесте центар Хришћанства, оваплоћење његове суштине и најизразитији његов символ. Њему, да се поклонимо, њега да прославимо и у њему да потражимо исцелење од наших личних мука и болова!
Прота Т. Маљцев
(Објавено во: „Црква и живот“)
Source: https://blagovesti.wordpress.com/2024/10/22/%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2/
