ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО НА КОСМИЧКОЈ СКАЛИ ВРЕМЕНА
Увек пред Ускрс имамо прилику да се подсетимо у својим размишљањима на основна питања живота која обично у току нашег свакодневног рада занемарујемо; јер, или их не постављамо, или ако их и постављамо, не налазимо могућност да на њих одговоримо уобичајеном логиком нашег размишљања. Ако их не постављамо, на пример, ако се не питамо о ограничености, било времена као целине, или појединачног живота, знак је наше неодговорности у усвајању живота као пуне и дужне радости. Ако пак и обратимо на њих пажњу, а не дођемо до одговарајућег одговора, опет то би био знак наше за то недовољне ангажованости, с обзиром да су нам ипак дати сви потребни подаци да бисмо до одговора дошли.
На првом месту празник Ускрса јесте тај податак за основно разумевање живота. Из године у годину тај нам је податак све драгоценији. Драгоценији нам је уколико дубље продиремо у тајне свемира који нас заиста све више и више збуњује са својим тајнама.
Историја нам се, или течење времена, тако појављује све комплексније и за наше сазнајне могућности на известан начин још неизвесније питање. Све до скоро нашој уској свести на неки начин историја је изгледала и могућа да се дефинише. Бар смо некад у то веровали. Али данас после свих ових последњих револуционарних промена на пољу науке тајна васионе још нам је тајновитија, и пред тражењем да некако дефинишемо историју остајемо збуњени. У могућности смо само да кажемо колико је ово питање заиста сложено, толико сложено да наше моћи падају пред том тајном, како се изражава један астроном, заиста исцрпљене. Али нас тај одговор ипак интересује и не можемо, а да га не тражимо и даље. Сав успех науке јесте израз тога напора, јер свака појединачна дисциплина савремене науке упорно и даље, на радост свих нас, тражи тај одговор.
Како смо скоро добили потврђене извештаје са таквог једног научног подручја, астрономије и астрофизике, да центар нашег галактичког система Сунце није вечно у своме трајању, већ да полако губи своју енергију, и да пре него што и оно оде у
васионско гробље као мртва звезда, и у једном осветљеном делићу васионе завлада потпун мрак, прогутаће, по извесном реду, све своје сателите као своје гориво. Наша Земља такође чека тај ред, или је међу првима на реду.
Питање есхатологије, осврти апостола Петра и Јована у својим делима на ово питање, пре него што наступи „ново небо и нова земља“, као и осврти научника данас у својим делима такође на ово питање уз разматрање нашег преласка на неку другу планету, ради спасења живота, тражи од нас да се заиста запитамо опет о питању историје, о питању сила које је покрећу, које је држе у покрету, било у њеном временском делу, као појави живота овде на Земљи, било у есхатолошком погледу као питања целине.
Живот народа и живот човечанства, крајњи оквир тога живота, не може, а да нас не интересује. Питање хода народа или човечанства – КУДА, питање је заиста од највећег интересовања. Која је то сила, или где је њен извор, која механику неба, затим народе, човечанство, покреће у течењу времена? Ова питања су постављали и свети оци. Тај „смисао историје“ посебна је карактеристика нашег периода историје. Стари се нису око тога много интересовали. Блажени Августин на основу Новога завета покреће то питање. У новије време посебну пажњу му је обратио Хегел, Толстој, и данас низ филозофа историје. Шта је коначан оквир историје? Која је то сила која омогућава покрет међу галактичким системима, квазарима, у механици неба, или која је то сила која покреће народе на Земљи у њиховим идејним, или социолошким, или економским или психолошким кретањима? Или, које су то коначне силе које формирају животне облике човековог друштва?
У покушају да дамо одговор на ово питање потребно је да се истакне да је историјски догађај оно што се само једном десило. Вечног повраћања ствари нема. То је закључак савременог научног истраживачког рада. Према томе историјски догађај јесте баш то што се само једном десило. На пример, појава Исуса Христа јесте такав један догађај. Карактерише га баш то да се он само једном десио. Појава сваке другe личности има исте услове појаве као историјског догађаја. Али међу тим догађајима као што се примећује неки су од већег значаја, а неки од мањег. Зависи од извесне животне силе која је у њих инвестирана. Извесни историјски догађаји значе заиста нешто, прекретно у историји, обележавају за дужи или краћи период времена године које долазе. У историји имамо низ таквих догађаја. Опомињу нас на њих научници у свом истраживачком раду, јер се често на њих ослањају у даљем свом истраживању. Опомињу нас на њих нарочито историчари који дискутују о њима зашто и због чега су се они појавили или шта они значе за нас. Каткад оштро дискутујемо о њима, јер се не слажемо која је основна или она прва покретачка снага која их покреће или која им омогућава појаву. Да ли су то психолошки узроци на првом месту, или, економски, или неки други социолошки. Често нисмо сигурни у томе. Углавном на те се догађаје осврћемо и дискутујемо о њима. Сетимо се само свакодневне рубрике наших радио станица „Догодило се на данашњи дан“. Међутим, наша радио станица, и све широм света, радио и телевизионе станице, сва дневна штампа, подсећају нас, кроз објављивање датума својих емисија или својих издања, на највећи догађај историје, назван и „чудо историје“, догађај који је на свој начин у њеном центру – појава Спаситеља света на нашој планети Земљи. Догађај од којег рачунамо године у натраг у историју или унапред. Догађај о којем учимо у историји да нам једино може пружити одговор на питање крајњег оквира или плана живота или течења времена.
Том догађају предходиле су године старости човека као човека по најновијем прорачуну милион и осам стотина хиљада година. До скора се иначе рачунало да је то било време од милион и двестотине хиљада година, а до пре неку деценију извештавало се о томе да смо свега стари са самосвешћу човека око шест стотина хиљада година. Било да је који од ових извештаја тачан, видимо да је огромно време предходило појави Спаситеља, или пуноћи времена, што значи пуном логичком развоју историје, што се потврђује и археологијом. Колико ће проћи времена од овог момента „пуноће времена“ ми не знамо. Можда исти број година колико је и предходило Његовој појави. Можда? Ми то не знамо. У то је тешко продрети. У Светом писму као што знамо то се истиче, да то не можемо знати. Једино што видимо јесте да свега за ових непуних две хиљаде година по Његовој појави имамо једну огромну револуцију на сваком пољу наше делатности, једну нову психичку структуру човека, једну нову и економску и социолошку структуру уопште.
Стварној припреми дочеку Спаситеља изгледа, по најновијим извештајима, да смо историјски кренули кроз земљорадничку револуцију око седам хиљадите године пре Спаситеља, када смо на граници данашњег Ирана и Ирака одпочели да живимо у насељима и да производимо храну, а не само номадски да је скупљамо. Стварно, потпуно одређен датум за Његов дочек одпочиње позивом Аврама из Ура Халдејског, дакле из тих крајева, ка „Земљи обећаној“, што је било око две хиљадите године пре доласка Спаситеља или пуноће времена.
О тој тајни кретања историје и народа, шта се све збило или догађа у историји, шта се све догодило једном, и због чега, шта је узрок и шта повод свим тим догађајима, због чега коначно сав тај догађај живота, дискутујемо и продужавамо да дискутујемо. Али све у свему када о свему томе диску тујемо нашом логиком нисмо сигурни шта је оно што је основно као покретачка снага у том збивању или „једном што се догоди“. Да ли су то психолошки или економски или социолошки фактори?
Једно је сигурно да када нас неки наш далеки потомак буде посматрао из далеке будућности, из шестохаљадите године, или милионите, или две милионите године, према археолошким подацима који ће бити му приступачни, а који ће му остати од нас, закључиће да је у једном скоро тренутку у историји, за непуних две хиљада година, људска историја после течења од скоро два милиона година револуционарно се нагло изменила на свом плану психолошког и економског и социолошког постојања. Тих две хиљаде година за њега ће заиста бити тренутак на космичкој скали времена, ако их упореди са временом колико је човек био стар пре тога и колико после тога.
Лако ће се приметити да тај догађај који је толико изменио историју није био ниједан други до чудесан догађај појаве Спаситеља. Они ће знати, као што то и ми данас знамо да је тај догађај био и од психолошког значаја, јер је био позив на веру да би се разумео живот, јер је био као позив примљен углавном од економски најугроженије друштвене класе, сиромашних, правно обезправљених, социјално или друштвено скоро одбачених, као и то да је социолошки један свет већ престајао да живи, да је изгубио своје сокове који су га хранили у једном незнатном временском трајању од неколико векова, да се већ рушио, што је био случај са Римском империјом, и да је над тим срушеним светом, који је пао сам по себи, као што је био цео пагански свет, нови се уздигао са симболом крста и васкрсења.
Верујемо да ће свет после нас лакше видети сав значај тога космичког тренутка од две хиљаде година, управо тај свет ће видети лакше сав значај те појаве која се одиграла тако брзо и скоро муњевито обезбедила радикалну промену у психичкој, економској и социолошкој структури историје. Јер ће том свету у његовом материјалном благостању још више требати нешто као ослонац за оквир сагледања живота као целине. У њему ће, због несумњиво огромног напретка науке, питања о животу и његовим тајнама бити још дубља и још ради калније ће се тражити одговор, јер ће људи у свом економском благостању тражити нешто чвршће за савлађивање ироније историје, уколико је она само течење, течење из једног амбиса мрака у други амбис мрака. Остаје само нада, нада на основу вере у живот и вере у васкрсење Христово као залога осмишљења оквира, коначног оквира, историје. Јер прогрес човеков уколико је већи или дубљи, обухватнији и очигледнији, носи у себи и захтев за коначним савлађивањем човекове ограничености, временске или телесне на космичкој скали времена. Отуда заиста можемо да кажемо да нада на васкрсење Христово на тој скали јесте почетак и крај једног живота. А тај живот мора имати и услове за свој еволутивни успон, успон ка усвајању те догме jep сва еволуција без те еволуције – еволуције вере у васкрсење Христово, може да звучи и као иронија. Због тога људска логика не може доћи више у свом еволутивном успону на својој космичкој лествици до значајнијег тумачења појаве живота него што нам је то дато у догми у васкрсењу. Ако људска логика тражи дефиницију историје, догму о васкрсењу можемо имати и као интелектуални начин мишљења; док она не постане својина вером, ту предпостављамо еволуцију, или могућност еволуције. Према томе о тој догми о васкрсењу можемо да говоримо и као о садржају историје.
Тај садржај своје најизразитије карактеристике има, опет то видимо из историје, у психолошким, економским и социолошким условима живота у којима смо, а док народи који су живели пре Христа то нису имали, или су живели у таквим условима психолошким, економским и социолошким у које нико од нас не жели да се врати. Због тога она основна снага историје није у једностраној психолошкој условљености, или само економској, или само овој или оној социолошкој, већ скупно заједно у тој која је изменила људске психолошке и економске и социолошке услове живота, а то је историјски догађај васкрсења Христовог, којег ако уобичајеном логиком не можемо да примимо, можемо логиком да пратимо све оно што се променило на психолошком или економском или социолошком плану нашег постојања после тога догађаја. Тако можемо да протумачимо данас више него икад шта значи светоотачки позив да верујемо да би резумели.
Можемо онда заиста да кажемо да ослонац свих наших напора у нашој изградњи, у развоју наше свести, у развоју наше економике, или облика живота уопште, јесте нада на васкрсење Христовово.
Владан Д. Поповић
Source: https://blagovesti.wordpress.com/2024/11/17/%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BC%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE%D1%98-%D1%81%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B8/
