Психолошка етида монаха Валеријана
Валеријанова дијалектика вере
Упознали смо се са животом и радом монаха Валеријана и кроз тај живот и рад уколико смо се више упознавали са природом његове сумње у вредности које је усвајао, утолико смо више стицали поверење у његов коначан став, чији је завршетак био вера у Христа. Али, важно је да одмах напоменемо да својој вери у Христа Валеријан није дао пуну подршку или оданост онда када је после напорне борбе нашао доказ за њену истинитост. Не, он је њу непосредно прихватио од почетка, још у детињском добу своје религиозности. Са том вером се развијао са ступња на ступањ. Сумње су биле његови ступњеви напредовања и сазревања. То је био пут борбе рационалног и ирационалног. Кроз ту борбу он је открио стварност вере. Са вером у Христа Валеријан се кретао и развијао преко свих ступњева свог развоја, и онда када се налази на естетском ступњу, када доживљава свет као лепоту која има свој извор у Богу, и онда када се налази на етичком ступњу, када осећа или сазнаје да свет једино има своје оправдање кроз морално назначење, кроз осигурану победу добра, залогу коју је видео у вери у Христа, и најзад онда на трећем ступњу – религиозном – када само верује у Христа и преко те вере разуме егзистенцију свега. Ни на естетском, ни на етичком ступњу Валеријан није био задовољан док није учинио покушај „скока“ вером и поред тога што је себи и нама дао ванредне рационалне анализе о Божјем постојању.
Шпански филозоф Мигуел де Унамуно налази да жудња за бесмртношћу ствара или рађа истиниту поезију. Ова његова тврдња има известан дијалектички призвук. Управо он тврди исто тако да се истинита поезија храни осећањем таштине и
пролазности света, а то осећање једину компензацију може да нађе у љубави. Љубав је управо то чим можемо једино да се супроставимо осећању таштине и пролазности свега. У овој дијалектици видимо и дијалектички развој Валеријанове уметности али и вере.
Валеријанова уметност је такође израз овог запажања. Његово етичко доживљавање света има свој корен у његовој жудњи за бесмртношћу, исто тако. Кроз дијалектички однос ова два ступња, естетски и етички, Валеријан је дошао до синтезе – религиозног става скока вером ка Христу. На овом ступњу – синтези – предходна два, на религиозном, можемо да кажемо да се он налази када указује на то да се Бог може сазнати само вером, а то значи извојевање победе над људском логиком. Валеријан се залаже за ту победу или указује на потребу те победе. То је у ствари дијалектичка борба, борба између осећања пролазности света и компензације за то осећање у љубави према животу – резултат чега је осећање универзалне љубави као синтезе између та два осећања.
Нашли смо према психологу Олпорту пет основ них потреба човекових које га држе за живот али које су и основа његовог религиозног расположења: потребе тела, темперамента, психогенетичких интересовања, рационалног објашњења живота, и културног поднебља.
Свих ових пет потреба које човека чине човеком Валеријан је задовољавао и на свом естетском ступњу, и на свом етичком ступњу, док коначно није нашао за њих пуно решење на трећем ступњу – религиозном или ступњу вере. Мада је сваки ступањ од ова три мање више увек био присутан од почетка у Валеријановом развоју, ми их ипак можемо да одвајамо и раздвајамо као посебне ступњеве. Кроз њих је Валеријан савлађивао пролазност или парадокс живота.
Поред тога што је Валеријан у свом животу пролазио кроз једну велику психолошку драму, он је ипак успео да се сачува; према томе ми можемо да гледамо у њему модерног интелектуалца који верује у науку, у социјалне реформе, и који се бори против уског национализма тражећи или проповедајући широк хришћански универзализам, а да ипак уз све то остане добар традиционалиста. Ако је истакнути књижевни критичар Едмунд Вилсон у праву када каже да се дивна поезија може писати и мимо уобичајене логике и схватања истине, онда је и Валеријанов захтев за савлађивањем логике ради бољег разумевања живота уродио такође плодом ванредног стваралаштва.
У центру тог стваралаштва није ништа друго до хуманизирање и рационализирање парадокса живота. Кроз тај парадокс хуманизације и рационализације живота настала је и његова уметност. Валеријанова је уметност тај процес и то отелотворење.
Међутим, примедба ипак може да се стави, на основу врло значајних савремених теорија, да постоји и у случају нашег монаха тесна веза између његове болести и његовог стваралачког рада. Ово утолико пре пошто смо се добро упознали са животом Валеријановим и сазнали из оних његових толико честих молби за одсуство и боловање колико је његово здравље било тешко оштећено. Та чињеница, несумњиво, намеће питање односа болести и стварања у уметности. Јер није лако негирати ту чињеницу, тог односа, што морамо поближе да испитамо. Валеријан је и у овом питању само случај који може да буде пример истраживања.
У ово испитавање морамо опет кренути кроз питање које смо већ додирнули, и скоро на њега већ и дали одговор. Другим речима, то исто питање о импулсу стварања може да се постави и као питање – шта је то што покреће човекову „стваралачку невиност“. О томе на пример дискутује богослов и филозоф Жак Маритен. Прилаз овог великог римокатоличког богослова овом питању интересантан је и веома значајан за све данашње дискусије које се воде по питању фактора који унапређују наше стварање. Он налази да у оне непосредне дубине нашег бића где се зачиње импулс стварања, у оно најнепосредније наше „ја“ из којег и извире стварање, дакле у то подручје које се назива „стваралачка невиност“, мора да се убаци нешто што ће ту стваралачку невиност да узбуди и покрене на стварање. На пример, он налази да је тај камен узнемирења упао код Динатеа кроз рану коју му је нанела Беатрича. Онда можемо да се запитамо кроз какву је „рану“, на пример, упао камен узнемирења код Његоша и Валеријана и узнемирио њихову „стваралачку невиност“. Тачно је да су и један и други били тешко рањени, било личном болешћу, као и болешћу целог свог народа, тј. његовим ропством. Онда би могло да се закључи да су те ране узрок и њиховог стварања. Неко би се задржао на њиховој плућној болести више а неко на њиховој патњи због патњи народа у ропству; тако да су они кроз једну или другу патњу, бол или страдање, сазревали и религиозно се развијали. Сам Валеријан на пример тумачи Његошево рађање и формирање вере на основу његове патње у условима живота у којима је живео и делао. Неко би можда указао на Валеријанову болест да је ипак она коначно дала облик његовим погледима на живот.
Није изненађујуће ако би се тако закључивало. Познати књижевни критичар и писац, професор Колумбија универзитета, Лајонел Трилинг, запажа да је мит о „болесном уметнику“, тј. уметнику који може да ствара само као „болестан“ доста развијен. Али он је нетачан. Професор Трилинг тврди да мит о болесном уметнику није тачан, јер није тачно да су велика дела у уметности створена кроз изазивање болести. Он истиче да је примитивно гледиште да су бол и патња подстицај стварању. Уметност или стваралачки рад не зависе од болести уопште. Трилинг тврди да се не налази извор уметникове снаге и његовог генија у његовој на пример неурози или лудилу. Да то није тачно Трилинг такође указује на примере Њутна, Дарвина, Паскала, Достојевског уз осврт и на њихове „емоционалне екстравагантности“, као и неурозе, и закључује да јачина степена неурозе код једног уметника пре га омета у његовом стварању него што га помаже. Због тога што уметник може да боље и јаче изрази оно што се дешава у њему, јер је његов задатак да изрази и све оно што је код њега полусвесно или несвесно, он је лакше изложен психолошкој анализи. Међутим, сви су људи на овај или онај начин болесни. Само неурозе оних који имају јачу снагу да изразе оно што се дешава у човеку изгледају нам више увеличане, мада оне и случајношћу могу код њих и саме да буду по себи јаче. Исто тако снага се уметника састоји у томе да да уметнички облик изразима свога подсвеснога живота. Ми сви имамо такође подсвесни живот, али немамо довољно снаге да га изразимо и то кроз такав облик који ће нас незаинтересовано да привуче, тј. немамо уметничку способност да га изразимо. Ова јединственост уметничке природе, која је лакше подложна психолошкој анализи него што је то природа другог „обичног смртног“, као и посебна снага уметничке природе да изрази тај свој свет унутрашње подсвести, пружајући могућност да се закључи, налази Грилинг, да оно што чини уметника јесте баш та његова снага да да облик материјалу којег добијамо и кроз бол, а којег не можемо избећи као људска бића, јер бол и трагедија прате човека, што значи није бол тај који подстиче израз, већ је израз ствар снаге уметниковог духа. Бол може пре у том погледу да буде сметња изразу. Али пошто смо сви болесни, како налази овај књижевни критичар, то значи да ова универзалност болести наговештава идеју здравља. Уметник може бити болестан као и сви остали његови ближњи, али онај део његовог бића који је здрав, тај део му омогућава да планира свој рад и свој израз који има уметничку форму. Јер ако смо сви болесни, болесни смо универзалном могућношћу или случајношћу. Болесни смо грешком економије наших снага, а не природом силе саме по себи. Само Трилинг у свом ванредном запажању није у праву утолико што сматра, а што у једном смислу налазимо и код поменутог римокатоличког богослова Жак Маритена, да је Есхил а онда и цело хришћанство, на гледишту да је пут сазнању и Богу кроз патњу. Према томе гледишту могло би се погрешно да закључи да је то случај и са Валеријаном па и самим Његошем. Ово се погрешно мишљење некако лако намеће. Наметнуло се и самом Валеријану да закључи да се и Његошева религиозност рађала кроз патњу и бол. Међутим, ако боље погледамо у њихов рад и живот видимо да су они пре били спречени у свом раду величином свог бола. Тај бол је био и сметња самом Његошу да дође до доследнијег богословског става у свом уметничком стварању. Био је и сметња и самом Валеријану. Јер цео рад нашег монаха ипак у суштини остаје само једна импресионистичка скица или вежба – стида, психолошка вежба, како Валеријан назива своју расправу о нашем свештенству. Хришћанство је међутим, знамо, на основу догматике Цркве, религија радости. Валеријан се хришћанству и због тога обратио. Он више пута истиче погрешке које су чињене у име хришћанства и кроз које су спречаване животне радости. Валеријан је сам запазио огромну радост у стварању и истакао је снагу хришћанства у ослобођењу стваралачких снага човека. Све најлепше у људској култури створено је кроз дух хришћанства. Шта је пак у суштини тог хришћанског духа – радост, победа над смрћу и болом. Јер све што човек чини, чини у ствари у напору да се ослободи бола. Човеково стваралаштво се у томе и састоји. Валеријан је подвукао снагу тог стваралаштва.
Можемо онда да закључимо да оно што је узбудило или покренуло Валеријанову „стваралачку невиност“ није бол или патња већ тежња ка радости кроз радост разумевања живота, кроз тражење и усвајање истине живота, кроз коју се човек и коначно успешно једино и може да ослободи бола који дијалектички присуствује у развоју живота да би се коначно реализовала стварност победе или тријумф добра. Живот Валеријанов потврђује колико је тачан резултат научног налаза савреме не психологије која потврђује да је религија природни или конститутивни део човека, само мање или више развијен, упућен у једном или другом правцу. Према томе код Валеријана налазимо више него и код једног другог нашег богослова, или социолога религије, да се у свом тражењу не треба ослањати само на једно као ослонац за религиозно искуство. Напротив, он нам указује да се залагањем на неколико страна успешно може доћи до врло адекватног религиозног сазнања.
Налазимо код нашег монаха веома много чисте воље за веровањем, снажно наглашене, оне јединствене воље за нечим вишим. Налазимо код њега такође веома много емоције насупрот разуму, вере у „ирационално“ насупрот логици. Али и поред свега тога видимо и то да Валеријан исто тако има и велико уздање у „разум“ када је у питању и религија хришћанства. Све заједно има код њега опет један корен, један јединствен инстикт, инстикт воље за животом, воље за победом над смрћу. Јер оно што он налази као највише у хришћанству јесте њена догма о бесмртности, о васкрсењу. Због тога видимо од коликог је централног значаја код њега вера у Христа. Он њу оправдава на основу пет поменутих основа, или стубова човекове тежње за животом.
Прво, било у његовим чланцима или стиховима запажамо оно што је основно код сваког човека – жељу, жељу за животом, и онда жељу за свим оним природним потребама које испуњавају живот. Валеријан налази да је победа над смрћу и нада у васкрсење тела последњи завршетак свих жеља. Овај први људски мотив – жеља за животом – код Валеријана је тесно уткан у његово религиозно расположење или тражење. Он одбија мисао да се живот завршава у магли, амбису ничега.
Друго, посебно Валеријанов темпераменат је дао и боју његовим религиозним стремљењима. Његова ванредна интелигенција и широка радозналост терали су га често и у једно неуротично опсесивно тражење задовољстава и у интелектуалној игри са проблемима на које је наилазио и на које је са својом посебном радозналошћу одговарао тражећи решење. Можемо да приметимо да је његов темпераменат био и условљен средином у којој је живео, као и болешћу од које је патио; што је несумњиво имало и утицај на његов религиозни став, али не и први и последњи тј. коначан.
Треће, наша тзв. психогенетичка интересовања или жеље, тражење духовних вредности, поред задовољавања основних телесних потреба, такође су у крајњем резултату везане и за човеково религиозно стремљење. Живот без тежње за истином, добром и лепотом није вредан живљења. Ово је код Валеријана веома јако истакнуто, толико да све то код њега видимо као под увеличавајућим стаклом. Видимо другим речима колико су његова психогенетичка интересовања и тражења духовних вредности везана и за његов религиозни развој.
Четврто, видимо да је Валеријанова тежња за рационалним објашњењем живота такође један од стубова његовог религиозног става.
Пето, Валеријанов одговор на подстицаје које је примао од своје средине, или њеног културног поднебља, такође је било од одлучујућег значаја за дубину и облик његове религиозне догме. Он је запазио да смо у основи на напад ратних војних банди из Азије кроз своју вековну борбу углавном се ослонили на догму Православне цркве, и то са великим успехом усред веома тешких околности. У ту исту догму он је веровао када је требало дочекати ново „освајање“ са Запада, његов рационализам, и његов завршни облик – натурализам. Занимљив је у том погледу став Валеријана; он је тражио „ново“ али је био и традиционалист, другим речима видео је да оно што је стварно „ново“, или авангардно, јесте у исто време дубоко постављено у нашој традицији, у њеним дубинама, где је откривао паргматизам новог.
Валеријан није био једностран у свом религиозном ставу. Свих пет нужних основа или елемената заступљени су у његовом религиозном расположењу. У свом усвајању догме Цркве он се на њих ослонио и преко њих остао врло одан и активан члан Православне цркве. Њена догма је била дубоко постављена у његовој личности.
Човекова религија је смела цена којом себе везује за Творца и његову твар. Религија је крајњи или коначни покушај човека да прошири или употпуни своју личност проналажењем највишег садржаја којем припада.
Ову мисао психолога Олпорта можемо заиста доследно да применимо на нашег монаха. Смела цена коју је платио прилог је нашем напретку и општем културном фонду. Усвојио је песимизам да би га савладао. Ако песимизам значи одсуство воље за живот, тај песимизам код њега је био побеђен. Услови под којима је водио ту битку су необично тешки. Религиозно сазревање је ствар еволутивног процеса. Прекидати или ометати тај еволутивни процес било би нехумано. Али универзалном случајношћу он је био тешко болестан и та болест му није дозволила један нормалан или редован ток развоја. Црква се моли за здравље својих чланова, моли се баш због тога. Моли се другим речима за нормалан развој човекове личности. Херојство се састоји у томе што је он успео да ипак учини све да се тај развој код њега не прекине.
Његов живот нам је илустрација могућег тврђења, управо те истините чињенице, да оно што покреће стваралачку невиност јесте љубав према животу, љубав да се он испуни и оствари. Све оно што је записао у вези своје личне историје, затим све оно што је записао као своје доживљавање и сагледавање националне историје и историје уопште, записао је кроз призму своје жудње, оне хумане, људске, конститутивне човеку, жудње за бесмртношћу и моралног оправдања континуитета живота, јер на том оправдању живот и јесте једино лепота. Ово јасно избија из Валеријанове уметности и мисли, управо у њој се јасно запажају онда два основна елемента сваке велике поезије – осећање пролазности света и његових животних облика као и, њему супротан дијалектички моменат, развијање љубави према животу. Синтеза ове дијалектике јесте вера у васкрсење Христово. Кроз ову дијалектику вере Валеријан је прошао. У том погледу он је изградио своју палату; да се послужимо изразом који он примећује за Његоша. Истина, спољни облик те Валеријанове палате као да је остао недовршен. Али ми имамо податке да се он ипак успео да усели у њу, истина кроз велику борбу. Може да се примети, као што примећује истакнути књижевни критичар Едмунд Вилсон, за Хришћанство једног од највећих песника нашег времена Т. С. Елиота, да је оно нешто што је он успео да изгради око себе али само као кулисе, дакле нешто што је нестварно или вештачко.
Тако нешто могли би да се примети и за хришћанство Валеријана, да је оно одговор или нада под притиском његове болести. Исто тако то би могло да се примети и за хришћанство и самог Његоша, па онда и за сваког хришћанина. Али свако такву „палату“, као свој посебни религиозни облик лепоте живота, и тежње за лепотом живота, жели или осећа потребу да изгради. Стоји онда пред њом са надом да ће се у њу уселити. Казали смо да је та изградња рескир. Али и тај рескир мора свако да предузме на своју одговорност, јер свако неку „палату“ у коју жели да се усели зида целог свог живота, зида са надом да је она истина. Ако њу не може нико да изгради ником до свако сам себи, ипак од велике помоћи свако може да буде сваком кроз толеранцију или слободу да је свако слободно за себе и изграђује. Нико нема права никог да у том погледу узнемирава, вeћ обратно да толерише оне конститутивне жеље и потребе човекове природе. Тражи се степен хуманости у том погледу. Хришћанство као религија је баш таква појава, што је историјски потврђено, да најмање тражи подухват рескира. Користи које смо кроз историју од ове религије Откривања добили обећавају у исто време и плодан развој будућих достигнућа. Као такво оно не смета никоме; и поред тога што се кроз ову религију верује да се свет не може поправити само са ослонцем на људску интелигенцију, у шта се полаже нада кроз покрет као што је „натурализам“.
Свака је изградња рескир. Постоји нада ће она успети. По закону вероватности, а на основу толиког искуства, а једно је и Валеријаново, живи се са надом на успех кроз ослонац на центар историје који је Христос. Тај центар се усваја или се њему приближујемо еволутивно, дијалектички, кроз дијалектику вере. Свако ће при томе имати своје сопствене вежбе или етиде. Валеријан нам је оставио спомен о својим. Из његове биографије видимо да је Црква на првом месту та установа која нам даје свако потребно упутство за те потребне вежбе. Он је њу у исто време видео и као тело кроз које се моле њени чланови за свој радостан живот, пун доброг здравља и дуг, како би свако своју палату могао што сигурнију да изгради и у њу се усели. Нема ту „себичности“ већ је то сарадња у раду да тријумфује добро, јер тријумф добра је и коначна судбина живота.
У том раду или тој изградњи Валеријан је осетио од коликог је значаја или важности улога саме Цркве. Он се због тога залагао, као што смо видели, да она заиста буде Црква и у будућности као што је била и у прошлости, чију је огромну улогу и запазио и истакао. Нашу будућност због тога без ње није могао да замисли. Осећао се одговоран пред будућношћу да то истакне и да се за то заузме.
Валеријанов рад на пољу уметности и развоју наше богословске мисли у нашој Цркви и у друштву велика је апологија догме и историје Цркве. Ако је задатак уметности да учи и радује он је то постигао са својом. Али не само то већ смо видели да и сам његов живот можемо лако да „утиснемо“ у низ модерних теорија које оправдавају религију, догму Цркве, као услов човековог даљег напретка за своје добро и срећу. Према томе и Валеријанов живот као појава јесте такође велика апологија хришћанства и Православне цркве. Због тога смо нашли за потребно да се осврнемо на његов живот и рад и да га доведемо у везу са научним анализама нужности религије и извора стварања кроз радост за животом, а што значи и кроз радост учешћа у победи добра. Због тога нам је од драгоценог искуства његов рад на изградњи оног снажног, конститутивног, систематског мишљења о целини ствари без којег нико није у могућности да одговарајуће проживи свој живот.
Али, он није чекао да дође до овог „изграђеног, снажног, конструктивног систематског мишљења о целини ствари“, па да почне да живи свој „практични живот“ на тој теорији или том „систематском мишљењу“, или да своје владање заснује на тој вери, не – он је тај рескир учинио највероватније још онда када је ступио у Кишењевску богословију, или још раније када је испевао своје прве песме у 17. години, на пример, песму Поноћно звоно, или две године доцније Moja звезда.
По позиву целог свог живота Валеријан је био свештеник, али по чини то није постао. Без обзира на то, што је несумњиво био израз његове огромно развијене савести, цео живот монаха Валеријана био је доказ истине хришћанства. Своју религију Откривења трудио се што искреније да оправда, са што више интелектуалне искрености. Умро је као „прост“ монах, али потпис испод сваке његове песме, сваке расправе или студије монах Валеријан звучи заиста искрено, и он га је са поносом увек стављао, било када је расправљао о сво јој сумњи или изражавао своју веру.
Валеријан није чекао да нађе доказе вере, па да поверује. Не, његова дијалектика постојања хришћанином била је дијалектика и великог хришћанског мислиоца, данског филозофа Серена Киргегарда, као и самог Достојевског. Јер се њихова дијалектика вере састојала у предузимању њеног рескира одмах од почетка. Кроз дијалектику развоја, сумњу, унутрашње борбе, она се утврђивала. Сумња је према томе била код Валеријана само средство, дијалектички ступањ ка стварности вере у васкрсење Христово. Јер хришћанство значи слободно усвајање истине у слободи.
* * *
На крају: изложили смо биографију монаха Валеријана, његов рад, његов интелектуални развој и религиозно сазревање, не толико што нас интересује шта је он урадио у прошлости, већ шта то све значи данас, или, шта он ради за нас да нас. Другим речима хтели смо да кажемо кроз испричан живот и рад монаха Валеријана да је догма Православне цркве увек модерна или, још више, увек савремена.
Владан Д. Поповић
Source: https://blagovesti.wordpress.com/2024/10/07/%D0%BF%D1%81%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B0-%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%B4%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B0/
