ХРИСТОВО СВЕДОЧЕЊЕ О СЕБИ
Постоји једно разумно објашњење ове узвишене тајне, које налазимо у Христову самосведочењу о свом натприродном и Божанском пореклу и бићу. Ово сведочанство пружа очигледну истину и пуну веру због апсолутне истинитости сведока, истинитости коју Му нико никада није оспорио и која не може да се порекне, а да се у исто време не разоре основице Његове опште признате моралне чистоте и величине.
Христос потврђује своје човечанство сасвим јасно и одређено, и самога себе назива у јеванђељима, отприлике, осамдесет пута „Сином Човечјим“. Овај израз Га ставља с једне стране на исту линију с нама као крв наше крви. Он у исто време показује да је нешто више од обичног човека, да Он није само син човечји као други потомци Адамови, већ Син Човечји као човек у највишем смислу, идеални, универзални, апсолутни човек, други Адам, који је дошао с неба, глава новог и вишег реда човечјег рода, цар Израиљев, Месија. Исти је случај. мада мање јасан, са сличним изразом „Син Давидов“ који се често употребљава за Христа као званична титула обећаног Месије, цара Израиљевог! Тако овај израз видимо у јеванђељима код слепаца, жене Хананејке и народа уопште.
Израз „Син Човечји“ ни у ком случају не говори, као што многи тврде, о неком понижењу или снисходљивости Христовој, већ о Његовом уздизању изнад општег нивоа човека. Он означава у њему и кроз њега постигнуто остварење најидеалнијег ступња човечје природе по њеној моралној и религиозној страни или у њеном односу према Богу. Ово тумачење је на свом месту јер оно означава Месију као главу вечитог универзалног царства. Оно нам се намеће само по себи као најприродније и најкарактеристичније на следећим примерима: „Отсад ћете видети небо отворно и анђеле Божије где се пењу и силазе Сину Човечјем“. „Али да знате да власт има Син Човечји на земљи опраштати грехе. Јер је Син Човечји господар и од суботе“. „Ако не једете тело Сина Човечјег и не пијете крв Његову, нећете имати живота у себи“. „Син Човечји ће доћи у сјају Оца свога“. „Син Човечји је дошао да спасе изгубљено“. „Отац му даде власт да и суд чини, јер је Син Човечји“. Чак и места која би могла да се наведу у
прилог другом гледишту добијају кроз ово излагање већу силу и лепоту у поређењу, које ставља добровољно понижење и снисхођење Христово у најсјајније светло; на пример, када Он каже: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечји нема где главу да склони“. Или: „И који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга. Као што Син Човечји није дошао да му служе, него да служи и да душу своју да у откуп за многе“. Тако изгледа човечанска природа Христова њеним узвишењем изнад сваке обичне човечанске природе. Својим силажењем у дубине човечанске природе, ради њеног узвишења и избављења, јесте самим тим портал Његовог Божанства.
Али Он себе назива, и ученици Га исто тако одушевљено називају „Сином Божијим“. Он није само Син Божији поред других, анђела, арханђела, кнежева, судија и изабраних људи, већ Син Божији какво ниједно људско биће није било, јесте или може да буде. Сви други су синови Божији само кроз обожење или усвајање после новог духовног рођења и у зависности од Његовог апсолутног и вечног Синовства. Он је, као што Га његов љубљени ученик назива, „јединородни Син”“, или као што то старо васељенско богословље каже: рођен од вечности из бића Очевог. У овом дубоком смислу и ученици Му дају титулу и Он је не одбија. И сам Бог Отац Га тако назива при Крштењу и Преображењу. Такође је значајно да док нас Он упућује да Бога зовемо „нашим Оцем“, Он сам Га увек назива „Оче мој“; то је зато што Он стоји у особитом односу према Богу, који је далеко узвишенији изнад нивоа људи, деце Божије, који су постали деца Божија само кроз поновно рођење и усвојење.
Христос заснива цело своје учење као и своје царство на својој сопственој личности. Његова богочовечанска личност је Његова стална тема. Он је сам јеванђеље, и све то Он чини без и најмање трунке гордости или славољубља или сујете, већ с једноставношћу и ауторитетом откривене истине. Стога и Његове речи имају такву победну моћ над срцима људи. „Заиста, заиста ја вам кажем“. Тако говори Бог у Старом завету, али ниједан човек. „Јер ако не узверујете да сам ја, помрећете у гресима својим“. Какво величанство у овој изјави!
Христос сам себе увек претставља као „не од овога света“, већ „од Бога послат“, „од Бога рођен“ и премда на земљи, ипак „на небу“. Он не само да проповеда истину као други гласници Божији, већ себе проглашава „светлошћу света“; „путем, истином и животом“; „васкрсењем и животом“. „Све је мени предао Отац мој“, каже Он, „и нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син и коме Син хоће да каже“. Он позива уморне и оптерећене да дођу Њему да би нашли одмор и мир. Он обећава живот вечни свима који у Њега верују.
Он тврди и признаје да је Он Христос или Месија и цар Израиљев, о коме Мојсије и стари пророци сведоче. Имајући у виду смртну казну и свечано призивајући име живог Бога, јеврејски првосвештеник Му је поставио питање у име достојанствене мада покварене теократије: „Јеси ли ти Христос син Божији?“ и Он му је одговорио мирно и размишљено: „Ти велиш!“ и указао му је на свој славом овенчани, поновни долазак на облацима небеским. Тако је Он прогласио себе Господом и Судијом света у тренутку свога највећег понижења и привидном триумфу сила мрака.
Из напред реченог могуће је извести само један закључак: или је Христос истински Богочовек или је безумни богохулитељ. Првосвештеник је разумео смисао ове свечане изјаве боље него многи нови излагаоци. Он је раздрао своју првосвештеничку одећу и узвикнуо с огорчењем: „Ти хулиш на Бога“. Исус означава себе у више махова законодавцем новог и последњег закона; оснивачем духовног царства широког као бескрај и трајног као вечност; јединим посредником између Бога и људи; судијом живих и мртвих. Он се раставља са својим ученицима узвишеним речима које довољно говоре о Његовом Божанству: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, и учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја сам с вама у све дане до свршетка света“.
Најзад Христос узима такав однос према Богу Оцу који укључује једнобитност као и разлику лица, и у вези с Његовим речима о Светом Духу, с логичном неумитношћу води учењу о Светој Тројици. Ово учење једино осигурава Божанство Христово и Светог Духа не угрожавајући у исто време основну истину о јединству Божанства.
Господ Христос увек себе разликује од Бога Оца који га је послао: Он је дошао да изврши Његова дела: Он је потчињен Његовој вољи, чијом помоћи Он чини чуда: Он се Њему моли и с Њим општи као са самосвесним личним бићем. Исто тако Он себе јасно разликује и од Светог Духа, кога је Он примио приликом свога крштења, кога је Он удахнуо својим ученицима и кога је обећао да им пошаље и послао Га као другог Утешитеља, као Духа истине и светости с пуноћом испуњеног избављења. Он, међутим, не прави никада разлику између себе и Сина Божијег, већ штавише употребљава овај израз у једном смислу који много више садржи него јеврејска претстава о Месији и не садржи ништа мање него једнобитност и битно јединство.
Као Син, Он тврди да има стварно, свесно постојање пре сваког људског битисања, пре него шта је свет постао. Према томе, пре времена, пошто је време са светом створено. Зато је и неодрживо аријевско схватање о временском препостојању с метафизичке тачке гледишта. По Арију би једно створење требало да постоји пре створења и једно времено биће да битише пре свога битисања. Међутим, пре стварања није било ништа осим Бога и вечности. Време није ништа друго него неумитни облик условљеног битисања света као што је простор облик истовременог битисања свега материјалног. Пре света време би могло да се односи само на Бога. Бог, међутим, не битише у времену, већ у вечности. „Пре но што је Аврам био“, или почео да битише, „Ја сам“. Он употребљава значајно први пут прошло време, а други пут садашње време, да би подвукао разлику између временог, човечјег начина битисања и Његовог сопственог, вечног. У првосвештеничкој молитви моли Он да се опет преобрази у славу коју је имао код Оца пре но што је била положена основица света (Јов. 1, 14; 8, 58; 17, 5). Он усваја Божанска имена и атрибуте, уколико су они у складу са стањем Његовог понижења, и захтева и прима Божанске почасти. Он узима себи за право да слободно и у више махова опрашта грехе у своје име, док су и фарисеји и књижевници видели у томе, с њиховог гледишта, богохулство. Он ставља себе у исти ред заменицом „ми“, с бескрајним величанством Јеховиним и смело изјављује: „Ко мене види, види Оца“; „Ја и Отац једно смо“. Он ставља себе упоредо с Оцем и Богом Светим Духом и не брани Томи да га ослови у име свих апостола: „Господ мој и Бог мој“.
Ово су и најизванредније речи које су икада изговорене. И Он, најскромнији и најсмернији од свих људи, говори их више пута и упорно пред целим светом, чак и у најтежем часу свога страдања. Он их не говори охолим и разметљивим језиком, којим се скоро неумитно изражавају лажне претензије, већ на најприроднији начин, као што би рођени принц говорио о атрибутима краљевског достојанства на двору свога оца. Он се не двоуми и не сумња никада, не оправда их и никада не даје објашњење о њима. Он их даје као истине, које су саме по себи јасне, које само треба да се искажу, да би позвале човечанство на послушност и веру.
Преставимо сада себи, само за један тренутак, једног човечјег учитеља, био он велики и добар колико је то могуће, на пример једног Мојсија или Илију, Јована Крститеља или апостола Павла и Јована да се не помиње ни један отац Цркве, схоластик или реформатор и замислимо га да каже: „Ја сам светлост света; ја сам пут, истина и живот; ја и отац једно смо“. И замислимо га како довикује људима „дођите к мени“, „следујте ми“, да „нађете живот и мир“, што ви нигде ван мене не можете наћи. Зар не би то изазвало осећање општег сажаљења или огорчења? Ни један човек на земљи не би могао да учини и најмањи од ових захтева а да га одмах не прогласе безумним и богохулитељем.
Из Христових уста ови захтеви, међутим, не изазивају ни сажаљење ни огорчење, чак ни најмање осећање нечега што није на своме месту. Ми их читамо и чујемо без икаквог чуђења. Његове речи нам се чине потпуно природне и обилно поткрепљене Његовим изванредним животом и Његовим изванредним делима. Ту нема уопште места за најмању сумњу о некој сујети, охолости и самообмани. Ових осамнаест векова милиони људи свих народности и језика, најученији и најмоћнији, најмање учени и најнижи, срцем су осетили и признали да је Христос уистини био оно што је тврдио да је.
Зар то није једна у највишој мери значајна чињеница? Зар то није победоносно оправдање карактера Христовог и непобитни доказ истинитости Његових тврдњи? И зар можемо истину да порекнемо и да не признамо Његово Божанство, а да Његову истинитост не разоримо и основицу Његове моралне доброте и чистоте не уништимо, коју чак и јеретици и неверници признају? Ако Он најмудрији, најбољи, најсветији међу људима, највећи учитељ и добродетељ нашега рода, и као такав признат од целог цивилизованог света, изјави да је једно с Оцем и тако себе изједначи по вољи и хтењу, по бићу и особинама, с бескрајним Богом, што ниједан човек, анђео или арханђео не би могао ни за тренутак да учнини, а да не буде безуман и богохулник, иако Му се Његови сопствени ученици као Богу обраћају – како можемо ми, разумно и у складу с најдубљим моралним и религиозним осећањима нашег бића, да се устручавамо, а да пред Њим не паднемо и са св. Томом, претставником часне, истину тражеће сумње, међу апостолима, из дна наше душе не узвикнемо: „Господ мој и Бог мој!“
То је сведочанство душе по природи „хришћанке“, како то каже Тертулијан. То је сведочанство душе која је рођена хришћанка, створена за Христа, и која чезне за Њим не налазећи утолења своје неугасиве жеђи у свему што је истинито, добро и лепо, све док не узверује у Христа, пут, истину и живот, Богочовека и Човекобога у јединој, вечној и нераздељивој личности.
Ф.
Source: https://blagovesti.wordpress.com/2024/11/30/%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B5%D0%B1%D0%B8/
